Шта подразумева период адаптације на вртић
Полазак у предшколску установу представља углавном прво одвајање детета од родитеља на дуже време, првенствено од мајке, и нову животну ситуацију на коју дете треба да се прилагоди. Ово је стресна ситуација и за родитеље и за дете, јер је испуњена страхом од одвајања и напорима да се дете прилагоди новонасталој ситуацији. Дете нема потребу да сигурност породичног окружења мења за нешто ново и непознато, па највећи број деце бурно реагује због раздвајања..
Одвојена од породице, деца ступају у једну нову и непознату средину у којој важе другачија правила и у којој се спроводи ритам живота на који нису навикла. Док су у породици имала привилегован положај, у колективу је ситуација другачија – дете мора да дели пажњу васпитача, простор, играчке и много чега другог. Медицинске сестре-васпитачи у јаслама и васпитачи у вртићима су стручно оспособљени да разумеју дете и да му помогну.
На основу напред наведеног, период адаптације подразумева време које је детету потребно да се навикне и прихвати нову средину која обухвата ново окружење, нове особе, децу, простор и дневни режим који има другачији ритам. Како ће протећи период адаптације, с којим манифестацијама и колико ће трајати, зависи од карактеристика личности детета, узраста детета, степена његовог развоја, стања дететовог здравља и породичное атмосфере у којој дете живи.
Изостанци, у периоду адаптације, могу продужити време прилагођавања, па је препорука да се адаптација не прекида. На овај начин се детету шаље порука да, ако довољно плаче и “прави сцене”, не мора у вртић. Искуства показују да је поновна адаптација углавном много тежа него први пут, да траје дуже, а да деца више пате.
Однос родитељ- васпитач
Веома битан фактор како у адаптацији тако и у наставку боравка јесте однос родитељ-васпитач. Ретко који родитељ ће остати равнодушан према свом малишану који неутешно плаче и јако га грли. Али родитељ својом реакцијом мора да покаже детету да га оставља у сигурне руке и то тако што одлучно своје дете предаје васпитачу без непотребног задржавања и испитивања васпитача јер то показује детету да сте и ви као родитељ несигурни, што додатно улива страх код вашег детета.
Кључ успеха у одржавању добре комуникације родитеља и вртића је у сталној и отвореној комуникацији
Реакције детета у периоду адаптације
Током периода адаптације може се очекивати одбијање хране или преједање, одбијање спавања, често буђење, пробавне сметње, честе прехладе, али и плач, агресивно понашање или повлачење.
Једна од могућих реакција која се среће у случајевима теже адаптације је тзв. регресија, што значи да су се код детета појавили облици понашања карактеристични за неку од претходних фаза у развоју нпр. сисање прста, мокрење у кревет, тепање. Сва та понашања су уобичајена у периоду адаптације и она ће постепено слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава новој средини.
Адаптација није завршена када дете престане да плаче, већ када са задовољством долази у колектив и када почне спонтано и слободно да изражава своје емоције, мисли и способности.
Како одрасли могу помоћи детету да се што брже/безболније прилагоди колективу
Један од задатака установе је да помогне деци и родитељима који први пут долазе у њу да превазиђу почетне тешкоће. Искуства у раду су показала да се адаптација може олакшати и њено трајање скратити применом одговарајућих поступака: претходним упознавањем са дететом, индивидуалним приступом, флексибилним временом за пријем деце и постепеним продужавањем боравка у колективу сходно дететовим могућностима.
Ради брже адаптације, родитељима се може саветовати следеће:
да код куће разговарају о вртићу и понекад до њега прошетају са дететом пре него што га упишу,
да се претходно распитају о ритму живљења у вртићу и постепено са њим ускладе и кућни режим (оброци, спавање, боравак на отвореном...),
да упознају васпитаче / медицинске сестре са особеностима и навикама свог детета,
да планирају, уколико је то могуће, одсуство са посла док је дете на адаптацији, односно, да слободно време, у овом периду, проводе са дететом у играма и активностима које воли,
да редовно доводе дете у вртић и сарађују са васпитачима,
да допусте детету да понесе своју омиљену играчку у вртић,
да покажу пуно разумевање за дететова осећања и реакције у овом периоду уз уверавање да га воле и кад оно одбија останак у колективу,
да кроз игру од свог детета добију информације ( о другој деци, о играчкама, о васпитачима,) како би подстакли интересовање за садржаје у вртићу. До ових информација је најбоље доћи кроз игру уместо инсистирања да дете о томе прича.
да растанке у вртићу учине кратким, јер дуги растанци говоре о њиховим страховима и неодлучности,
да не беже од детета већ да се увек поздраве и искрено кажу када ће се вратити,
да буду тачни када долазе по дете и да увек одрже своју реч
Напослетку, важно је подвући да, доласком детета у колектив, родитељи добијају партнере у васпитању своје деце. Кључ успешности налази се у сталној и отвореној узајамној комуникацији родитеља и вртића.
Колективни уговор 
